Dobrodošli, posetioče! [ Registracija | Prijavarss

Jan Nemček, graditelj violina iz Kovačice

| Zanimljivosti | februar 16, 2013

Pored čuvenih slikara naive po kojima se pročula Kovačica, dragulj južnobanatske varošice postao je i graditelj violina Jan Nemček. On je druga generacija stradivarijevskog umeća u familiji, jer je pre stric Đura pravio violine, a Jan je nastavio njegovim stopama. Graditeljstvo violina je započeo samouk pre nešto više od tri decenije, a usavršio je umetnički zanat do te mere da je u slovačkom gradu Zvolenu utemeljio školu, koju je nastavio da vodi njegov sin Jan Nemček junior.

Jan je 1979. od strica Đure tražio da mu napravi violinu da bi kao pedagog u školi u Kovačici ima valjan instrument, ali kako se to stričevo obećanje odužilo, jer je bio prezauzet, od njega je zatražio drvo i dleto i uz njegove instrukcije za mesec dana je napravio prvu violinu. Uporedo sa prosvetarskim poslom u školi usavršavao je gradnju violina. Janov otac nije se baš obradovao kada se opredeljivao da napusti siguran posao u državnoj školi i posveti se izradi violina, ali prevagnula je podrška supruge Eve.
Majstori, vrhunski muzičari na violini, vole da imaju instrument različit od drugih, nešto po čemu će biti prepoznatljiv. Posebno od ptičijeg javora, koji je najređi u šumama u svetu – ima ga malo gde, najviše u Bosni i Lici, gde ga za svoje instrumente bira Jan. Kao i svi graditelji instrumenata, i Jan voli sam da u šumama pronađe i odabere stabla „koja pevaju“, koje će se poseći i od njih praviti violine. On se svakom stablu pokloni i izvini za oduzeti život, uz obećanje da će im dati novi.
Jan veli da bi donja tabla mogla da se pravi od svakog tvrdog drveta: bukovine, jasena, možda i palisandera, ali da su javor stari graditelji violina koristili jer ima lepu teksturu, šaru koja violiniste ne ostavlja ravnodušnim. Mada je s javorom najteže raditi, jer je kao kovrdžava kosa, lako se zacepi, pa treba koristiti manje rende i dleto. Treba biti jako pažljiv i strpljiv, ali kada se instrument završi, stvarno vredi uloženog truda. A gornja ploča izrađuje se isključivo od smrče. Ona je s muzičkog stanovišta najbitnija, jer vibracijama proizvodi zvuk.
– Kod smrče, što su godovi gušći i što ih je više, to je bolje. Smrča koju koristim za pravljenje violina ima 360 godova, bila je u prečniku čitav metar, treba i vremena da se izbroje prstenovi. Odabirao sam je u Lici, nešto sam nabavio i iz Slovenije. Smrča mora biti planinska, sa nadmorske visine od preko hiljadu metara. Treba je znati pažljivo odabrati zarad rezonance, tako da u rukama majstora svaka violina daje pravi zvuk. Za izradu violine ne može se tek tako drvo poručiti iz kataloga. Jer, bez obzira na garancije porekla, nije sigurno da će se od tako nabavljenog materijala napraviti kvalitetan instrument – priča nam Nemček.
Prve trupce javora i smrče Jan je odabrao i u Kovačicu dopremio 1979. godine. Taj lager još nije potrošio u izradi violina, mada se pridržava pravila da uvek za izradu koristi najstarije drvo koje ima. Ali, godišnje napravi svega pet-šest violina.

– Što je drvo starije, to je za izradu bolje, treba da sazri. Iz njega vlaga izađe za tri godine, ali i posle tog perioda dešava se proces sazrevanja koji drvo čini lakšim, pa su zbog toga stari instrumenti lagani. Od starog drveta se mogu raditi tanje i gušće table, koje bolje rezoniraju, postiže se kvalitetniji, topliji zvuk – otkriva kovačički Stradivari.
Jan je proniknuo u sve tajne graditeljstva violina poput starih čuvenih graditelja Amatija, Stradivarija, Gvarnerija, pa mu na popravku donose i poveravaju instrumente pravljene i pre pet vekova. Pokazuje nam najstariju violinu koju je upravo popravljao, napravljenu 1510. godine, iz perioda kada su slavu sticali čuveni italijanski graditelji violina iz familije Amati. Instrument nije iz njihove radionice nego od češkog majstora, ali gornja tabla instrumenta je u Nemčekovu radionicu doneta u 18 delova, pa ju je valjalo obnoviti.
– Nikada nisam bacio ni jedan instrument, makar od njega ostala svega trećina delova, jer se ostali mogu iznova napraviti, ali ovde to nije bilo potrebno. Gornja tabla je bila naprsla, trebalo ju je skinuti i iznutra ojačati tako da popravka ništa ne smeta vibracijama. Ovu violinu je radio češki majstor i ukrašena je islamskim motivima. Potpuno sam je rekonstruisao, nisam ni očekivao da će davati ovako dobar zvuk. To je najstariji instrument koji sam do sada popravljao. Vrlo stara je i violina koju je na popravku doneo čovek iz Štutgarta, napravljena 1637. godine. Dospela je do mene u Kovačicu na popravku jer ću je dovesti u red za šest stotina evra, a u Nemačkoj bi vlasnik ceh platio dve hiljade više – kazuje Nemček.

Izrađuje junak naše priče i druge instrumente. Od poznatog subotičkog graditelja taburica Bele Kudlika preuzeo je kompletnu radionicu. Pod stare dane, kada je već uvideo da nema naslednika, Kudlik ga je nagovorio da izrađuje i tambure, uputivši ga i u tajne tog instrumenta, pa mu prodao kompletnu radionicu. Pravi Jan tako i tambure, ali ne sa takvim zadovoljstvom kao violine, jer veći je izazov.
Za izradu jedne violine potrebno je 200 sati efektivnog rada, pa posle dolazi finiš posla – lakiranje, doterivanje čivija i montiranje žica. Kada dobije konačnu formu, da bi se moglo na njoj svirati, potrebno je još godinu dana doterivanja. Završni sloj na violini je lak koji se spolja nanosi u čak 12 slojeva. Kako Jan voli da kaže, lakiranje je za violinu kao odelo za čoveka. On ukazuje da sam završni sloj koji se nanosi lakiranjem presudno ne utiče na zvuk, nego da se drvo impregnira i zaštiti. Violina se lakira samo spolja, a iznutra se drvo premazuje propolisom.
Za dobru violinu na našim prostorima teško da se može naplatiti prava cena, a mnogim talentima Jan ih je poklanjao, poput poznatom violinisti Iliji Marinkoviću, darovitim studentima i pobednicima na festivalu za izbor prve violine Srbije, koji se u Velikom Gradištu organizuje u čast čuvenog srpskog violiniste Vlastimira Pavlovića Carevca. Pored Marinkovića, na instrumentima iz Janove radionice koncertirao je Tripo Simonuti, kao i mnogi drugi violinisti.

– Najbitnije je da svako jutro kada ustanem i kada se latim drveta i alata uživam u poslu. Lični užitak se ne može platiti ni dinarima, ni evrima, ni dolarima. Obezbedio sam sebi egzistenciju. Sve što smo stekli: kuću, radionicu, kolekciju violina koje sam polovne kupovao, drvo za izradu violina, sve je to stvoreno našim radom, bez dinara kredita. Violina iz moje radionice staje hiljadu evra, u Evropi od majstora sa desetak godina staža one staju četiri do pet hiljada evra, pa i moje violine sa mnogo više iskustva u graditeljstvu u Austriji ili Kanadi imaju tu cenu – ne skriva Nemček.
Najmanja violina na koju se može svirati a koju je Jan napravio, veća je tek nešto više od jednog pedlja. Manja se ne pominje ni u literaturi, niti je praktično viđena, a Jan ju je proporcionalno umanjivši dimenzije napravio svojoj unuci Martini kada je imala godinu dana. Ubrzo je počela da svira, a uz dedu u radionici sada se već laća minijaturnih dleta i renda pa pomaže u izradi violina.

Jan je u Beogradu završio srednju muzičku školu, u rodnoj Kovačici se bavio pedagoškim radom, da bi se potom posvetio graditeljstvu violina. Na specijalizaciji je bio kod Rudolfa Bartole u poznatoj lajpciškoj školi, oscilacionu teoriju savladao je u saradnji sa profesorkom Lidijom Paržik-Tanasijević, ćerkom Karla Paržika, najpoznatijeg graditelja violina koji je nekada radnju imao u Beogradu. A sin Jana Nemčeka, Jan junior, koji mu je bio prvi učenik, već nadmašuje oca, a pored violina pravi i akustične gitare.
Kovačički majstor je u slovačkom gradu Zvolenu, zahvaljujući razumevanju Vlade Slovačke, uspeo da otvori školu za graditelje violina, gde je izveo četiri generacije, pa je školu nastavio da vodi njegov sin Jan Nemček junior. Da se nešto slično uradi kod nas nije bilo sluha nadležnih. Janova velika želja je bila i ostala da ono u čemu je uspeo u Zvolenu ostvari i u Kovačici, ali to mu do sada nije pošlo za rukom, mada je kucao na vrata visokih zvaničnika. Sve se završilo tapšanjem po ramenu i na praznim obećanjima.
– Kada je srpski ministar prosvete bio Gaša Knežević a kulture Branislav Lečić, sve je skoro bilo utanačeno, ali su naišli prevremeni izbori, pa je sve palo u vodu – priča Nemček. – I oni posle njih su se složili da je ideja odlična, super, ali niko ništa konkretno nije preduzeo, a ja nisam mogao sam, mada nije u pitanju veliki novčani iznos – u startu možda najviše desetak hiljada evra. Nije išlo glatko ni u Slovačkoj, probao sam u tri škole da otvorim odeljenje za graditelje violina, mislio sam da će oberučke prihvatiti ideju jer je tamo violina prvi instrument, ali posle neuspeha u Trnavi i Banskoj Bistrici usledila je podrška u Zvolenu, gde se angažovao direktor tamošlje srednje škole Jozef Hazlinger, pa je rad škole za graditelje violina više nego lepo prihvaćen.

Milorad Mitrović

Preuzeto sa www.padinaforum.com